MESTO NA KOM SE PREPLIĆU BROJNE LEGENDE - Za Vražji kamen na jugu Srbije su mnogi čuli, ali zbog OVOG gotovo niko ne sme tamo da kroči

Lokalitet kod Trgovišta je za mnoge zabranjeno mesto

Prirodni fenomen Vražji kamen nalazi se u blizini sela Donja Trnjica, kod Trgovišta. Reč je o kamenim kupama visine oko 60 metara koje neodoljivo podsećaju na one koje se nalaze u Đavoljoj Varoši. Nauka objašnjava da su ove stene nastale erozijom. Naime, reka Pčinj je presekla veliku stenu i uobličila kamene stubove u oblike koje danas znamo.

U blizini ovog mesta nalaze se samo stare, napuštene kuće i jedna crkva.

Iako je objašnjeno kako je ovo mesto nastalo i dan danas su popularne legende koje se vezuju za ovo mesto, pa do Đavoljeg kamena niko ne ide bez preke potrebe. Meštani kažu – što je sigurno, sigurno je.

Legende o Vražjem kamenu

Brojne su priče koje okružuju ovaj prostor, a uglavnom u sebi sadrže poruku o lošoj sreći. Prema predanju, sam lokalitet su napravili đavoli, pokušavajući da promene tok reke Pčinje. U svom naumu da to urade, doneli su veliku stenu koja bi spojila obalu reke prema Bugarskoj. Pošto se približavalo jutro dok su to radili, kako ih ne bi videli ljudi, oni su stenu bacili sa strane, pored jedne vodenice. Tako je stena ostala na tom mestu, a oko nje nastalo mesto Vražji kamen.

Pomenili smo da se u blizini nalazi i crkva. Zanimljivo je da se u njoj niko niti venčava, niti krsti, a sve zbog jedne priče. Ona glasi ovako:

Zavoleli su se mladić i devojka iz ovog kraja i odlučili da se venčaju baš u crkvici na Vražjem kamenu, gde su u tajnosti razmenjivali prve poljupce, pošto njihovi roditelji nisu odobravali tu vezu. Devojka beše siromašna lepotica, a on sin jedinac iz bogate kuće. Mladi su odlučili da se, uprkos protivljenju roditelja, zakunu u večnu ljubav baš pred oltarom ove crkvice. Roditelji nisu imali kud, te su rešili da naprave svadbu kakva dolikuje. Kada su, po završetku obreda venčanja, mladenci izašli iz pomenute crkve i uzjahali, kako tradicija nalaže okićene konje, mladoženjin konj se uplašio svadbarske muzike, pojurio prema provaliji i survao se, zajedno sa mladoženjom na leđima. Videvši to, mlada je skočila sa svog konja, potrčala prema litici i bez razmišljanja sa nje skočila.

Jauk za mladim, tek venčanim parom, zamenio je pevanje svatova, a narod se nikada više nije venčavao u toj crkvi koja, kažu, „nije za radost građena”.