Još od malih nogu nas uče da crveno znači, stani, a zeleno kreni. Ali da li ste se ikada zapitali zašto se baš ove boje nalaze na semaforu i kako se razvijala saobraćajna signalizacija? Mi imamo odgovor…

Prvi saobraćajni svetlosni regulatori saobraćaja postavljeni su su SAD-u, kao odgovor na sve učestalije nezgode na putevima. U prvi mah to su bili svetlosni tornjevi kojima su upravljali policajci koristeći pištaljke, kao i crvena, zelena i žuta svetla da vozačima pokažu kada treba da stanu i krenu.

Zatim je 1920. godine Vilijam Pots stvorio prvi trobojni četvorosmerni semafor da bi pomogao vozačima da ostanu sigurni na raskrsnicama. 

Zatim je Savezna uprava za auto-puteve 1935. godine izradila „Priručnik o jedinstvenim uređajima za kontrolu saobraćaja“. Postavili su jedinstvene standarde za sve saobraćajne znakove, oznake na putu i saobraćajnu signalizaciju, zahtevajući crvene, žute i zelene indikatore svetla.

put i semafori

A zašto baš ove tri boje?

Pre nego što su postojali semafori za automobile, postojali su saobraćajni signali za vozove. Na početku su železničke kompanije koristile crvenu boju za zaustavljanje, belu za kretanje i zelenu za oprez.

Kao što verovatno možete da zamislite, mašinovođe su se suočavale sa nekoliko problema sa belom bojom. Bela se noću lako mogla zameniti sa nekim drugim svetlom zbog mogućih odsjaja, zbog čega su železničke kompanije prešle na zelenu boju. A pošto se žuta lako razlikuje od ostalih boja, postala je standard za oprez. Od tada je tako, boje su postale standard i za semafore za saobraćaj na putevima.

Crvena je boja sa najdužom talasnom dužinom. Dok putuje kroz molekule vazduha, manje se raspršuje u odnosu na druge boje, pa se može videti sa veće udaljenosti. 

semafor

Izvor:Autoklub / Foto:Unsplash

NE PROPUSTITE: